Археологија и историја
Муравера: мало "историје
За свакога ко посети прекрасном Цостареи, је морају имати неко знање историје муравересе, као да знају прошлост ће бити лакше да ценимо садашњост и будућност замисли. То је вероватно време Муравера окренути директно један према мору, и готово сигурно због сталних напада од мора повукла на обалу бар миљу зелен села и мирисне, дом лепе баште засађено са Цитрус.
То је вероватно Река Саепрус, сада познат као Рио Пицоцца да дају своје име у региону у центру који се налази очаравајуће и мирисних Муравера, il Саррабус. Ту су и алтернативне теорије да бисте видели скривене у обрасце древне речи Саррабус "је арабус ", древне и жестоке окупатора.
Очигледно је да свако ко је заинтересован да уђе у траг муравересе историје могу да посете више археолошких остатака које тачке околине, и говоре о прошлости никада није био сасвим заборављен. Дистрикт је богатство муравересе Домус де Јанас, Најпознатије бајке куће, или Менхир да су ове просторије су најчешће камење Монтер, камење заглавили у земљи које су се придружиле небо и земљу у којој и данас изгледа. И онда, наравно, који могу да забораве нурагхес. Постоји неколико области у, многе од којих је делимично срушен, али и даље пун шарма и сугестије да је у далекој прошлости морали да дају. Ако они могу да посете диван места у Монте Срби, где је и даље остаје трагове древних пунског корак.
Муравера: Стари град
Гости малих и пенушава Цоста Реи за ово лето? Полако откријете да не само море и спектакуларан ноцни зивот, али околини има много тога да понуди онима који воле да се обрате, истражити, открити. И открића центар Муравера је дужан да посветлите одмор, дајући му додир шарм и жалбе које ће учинити разлику у већини. Понесите камеру и пуно ка центру муравересе. Не постоји идеално време за посету, Тачно је да уз залазак сунца неба и древне уличице обојена шарм Најфинији немогуће да заборавите.
Сан Ницола ди Бари пре свега ће дочекати. Е 'у богомоље изузетне касне готике, изграђен још у КСВИ веку. Наосу новчаном казном показују одмах ако, у загрљају капеле стране плафона са ребрастим сводовима и везени крст. Ће задржати пажњу дуже време које је тада украдено из главног олтара од 1767, од стране богате намештај и два драгоцена барока алтарпиецес. Ту је и укусно легенда да говори о распеће Цркве: Ово је донирала држављанин отет током сарацен инвазије и касније пуштен. Израде је изузетна и његов тајминг је око почетак 1600.
Бивши Товн Халл је кратка шетња од цркве. Недавно је била предмет велике реструктурирања који је промењен изглед, Оно што се не може рећи да је уместо Степениште Петретто ко испада мало изненађење, лута са својим нос у ваздуху међу уским улицама грађана.
Изграђена је крајем КСИКС века и изгледа да изнутра лука кроз малу салу терасу која повезује два града богате куће.
У Виа Рома, централни, Уместо тога ће се видети леп дом породице Зедда укључивања у њему фасцинантно Римски цистерни који је још увек била веома добра вероватно зато што до краја осамнаестог века се користи за прикупљање, одржавање и дистрибуцију обилне кишне.
Споменици Муравера
Прилично неколико архитектонске лепоте која вековима пронађени су да пренесу у области Муравера, и да смо још увек имају прилику да посете. Оно што изненађује на први поглед, читање докумената 
који је израдио Писан, Тако је присуство добро 13 цркве. Јасно је да врло мало тога је било више него довољно натурална привреда, је уложено, хтео не хтео, у изградњи цркава. Шта да означи степен христанизације области. Данас смо још увек имају прилику да добро посете 5 ове древне цркве. Две од њих су смештена у граду и посебно San Nicola di Bari e Santa Lucia, док су остале три су посвећена руралном Сан Гиованни Баттиста, a Santa Maria e a Sant’Antioco. Од великог значаја и 
приморских куле, изграђен између КСИВ и КСВИИИ века са циљем одбране обале Муравера и то не само од напада пирата, имагинарног звери које можемо, крвава и изненадне. Интересантно је напоменути да ове структуре су сви комуницирају једни са другима кроз дим сигнали у ујутру и увече од пожара, као што би требало да буде време за Нурагхе. То ће бити могуће да иде кроз тај пролаз осврт на причу куле које још увек дају фино покаже када на територији Муравера, quali la Torre dei Dieci Cavalli, la Torre Salinas e la Torre di Monti Ferru. Не заборавите Степениште Петретто и Sa Domu de is Candelajus, tipica abitazione in stile sarrabese, appartenuta alla famiglia Pilia e risalente al 1790 circa. La dimora versa ancora in ottimo stato, e ancora oggi a visitarla si avrà la possibilità di conoscere la famiglia che la abitò, i propri usi e consuetudini. Il Portico Pretetto è costruzione del XVII secolo, monumento di pietra sovrastato da un arco, ai lati del quale si aprivano altri 4 piccoli archi. Si racconta sia stato costruito dalla famiglia Petretto e doveva avere in origine la funzione di collegare le due case della famiglia, che si trovavano ai lati opposti della strada. Utilissimo nelle giornate di pioggia, abbondanti nella zona. Oggi esiste solo una delle case che il portico poneva in comunicazione.
Цлаудиа Зедда
Археологија. (Муравера)
Il territorio è ricco di residui archeologici, spesso collocati in luoghi impervi da raggiungere, che ci informano di un epoca precedente addirittura a quella nuragica. Si tratta di strutture nascoste oramai dalle vegetazione, ma pur sempre solide e stabili, scavate nella pietra o composte dalla stessa. Le prime strutture delle quali intendiamo parlare sono certamente le Домус де Јанас. I sardi le intesero come le piccole dimore delle fate che abitavano i luoghi distanti dai villaggi. Ecco che il folklore isolano pensa alle Janas il più delle volte, come ad esseri di ridotta dimensione, creature divine o demoniache. Il carattere morale normalmente implica la bellezza o la bruttezza delle creature misteriose, bellissime quando buone, orripilanti quando crudeli. In verità le domus sarebbero delle strutture funerarie costituite tra il IV e il III millennio a.C. da popolazioni che sopraggiunsero in Sardegna attraversando i mari, pacifiche, probabilmente votate ad un culto del сунце, del toro e della luna (culti diffusi in tutto il mediterraneo), che pare abbiano trasmesso agli antichi sardi.
Di notevole interesse archeologico inoltre risultano essere i menhirs, o камење Монтер, come più comunemente vengono nominati in Sardegna. Si tratterebbe di pietre megalitiche, infisse nel terreno. Ne esistono di completamente lisce, che riprendono chiaramente un simbolismo fallico, altre invece riporterebbero il segno della fertilità femminile, le mammelle, andando a rappresentare la divinità femminile, la Dea Madre. Costruiti immaginiamo intorno al 3300-2500 a.C, vennero adorati a lungo, tanto che ancora Gregorio Magno nel 594 d.C. scriveva ad Ospitone, che egli, unico fra i sardi a non adorare più pietre, avrebbe dovuto aiutarlo nella pesante opera di cristianizzazione.
La zona inoltre è ricca di нурагхес, che vennero costruiti in Sardegna tra il 1800 a.C. fin al VI secolo a.C. Resti dell’età punica sono visibili nell’unico esemplare rimasto rappresentato dalla Fortezza di “Baccu di Monte Nai” risalente al V sec. A.C. L’opera di colonizzazione da parte dei romani, avvenuta nel Isecolo a.C, è presente nei resti di vari villaggi.
Da Visitare:
- Domus de Janas di Monte Nai
- Complesso megalitico “Cuili Piras”
- Complesso megalitico di “Базен Краљ”
- Complesso megalitico “Nuraghe Scalas”
- Complesso megalitico “Baracca Su Entu”
- Nuraghe Murtas
- Nuraghe “S’Acqua Seccis”
- Nuraghe “Ponzianu”
- Nuraghe Sa Spadula
- Tomba “Arcu Ziu Marinu
- Tomba “Arcu Ziu Marinu
Цлаудиа Зедда
Бидд'е Путзи (Виллапутзу)
Nel territorio che oggi viene conosciuto con il nome di Виллапутзу sono assolutamente chiari e tutt’oggi visibili i resti pre e post nuragici, che attestano l’importanza che fin da antichità ebbe il territorio. Sul colle di Santa Maria sorgeva il primo insediamento fenicio, dove a tutt’oggi possiamo ritrovare l’acropoli di Sarcapos. Con molta probabilità il centro abitativo venne spostato di poco a causa delle costanti incursioni marine portate a termine dagli arabi. La nuova Виллапутзу sorgerà in un territorio non visibile dal mare. Il rione noto con il nome di Santa Mariedda, è ricordo di quel primo nucleo abitativo che si 
venne a creare dopo lo spostamento. I documenti che di Виллапутзу parlano, attestano i costanti cambiamenti relativi alla nomea del borgo, e ciò è stato imputato alle diverse influenze culturali e dominazioni che in Sardegna si sono susseguite. Risulta da un documento del 1120 d.C di come il paese venisse nominato “Corte di Sancta Victoria de Villapupia”, seguiranno poi Villa Pupus, Pupussi, Pupusti, Pupuci, Putzi. L’ultimo nominativo è rimasto a designare il paese, Бидд'е Путзи, che sarebbe poi divenuto Villaputzu. Di Villaputzu si inizia parlare seriamente quando questo diviene feudo genovese, e risulta fosse uno dei migliori territori presenti nella zona per la coltivazione di grano, legumi, orzo e ortaggi in genere, visto il terreno estremamente fertile. Presente inoltre nel territorio di Виллапутзу un sito destinato all’esportazione del corallo, che sarebbe stato poi chiamato, appunto per le qualità dei suoi territori, Porto Corallo. Il dominio aragonese sconvolgerà l’assetto della piccola e florida cittadina, modificandone storia e destino. Resta ancora oggi famosissima in quanto terra natia di diversi e eccellenti suonatori di Launeddas.
Цлаудиа Зедда